Што сам старија, све више препознајем обрасце. А овај у који је српско друштво упало, свесно или несвесно, ми се уопште не допада. Проматрате ли људе и ситуације око себе? Осећате ли ту одсутност норми у нашем друштву, осећај бесмисла, апсолутни недостатак енергије , неповерење у друге људе ?
Све су ово знаци да смо као друштво дубоко запали у стање аномије. Аномија је оно стање у друштву у којем се не поштују закони, обичаји и норме понашања и које карактерише друштвена нестабилност која је резултат слома друштвених вредности.
Све већи број грађана Србије сматра да има мало или нимало контроле над својим животом и последицама које произилазе из њихових поступака, што се, нимало случајно, одсликава кроз резигнацију и апатију.
Колико сте пута у себи помислили овако нешто:
- У овом се друштву само криминалци могу обогатити.
- Данас је могуће живети само из дана у дан и немогуће је планирати будућност.
- Мало тога могу учинити са својим животом јер све зависи од других.
- Ништа добро не можеш очекивати од будућности.
- Да би се нешто постигло присиљени сте варати и лагати.
- Данас никоме не треба веровати. .
Застрашујуће, зар не?
Посматрамо ли ову ситуацију у политичким оквирима, лако је доћи до закључка због чега грађани перципирају политичаре као лопове и државу као одвојени ентитет на који немају никакав утицај. На крају крајева, резултати истраживања нам из године у године показују раст апстинената и све већу незаинтересованост бирача. Парадокс тога не престаје да ме запањује – с једне стране, на свакој свадби/слави/рођендану/сахрани људи се непрекидно жале на живот у Србији, на сиромаштво, на крађу и корупцију. С друге стране, поменете ли им било какву врсту акције која подразумева излазак на улицу и јавно појављивање (опростите, Фејсбук, Твитер и Инстаграм јесу сјајни канали комуникације али понекад морате закорачити и у реални свет)- испред вас одједном нарасте зид ћутања и одбијања.
Има ли излаза из овога? Наравно. Историја сама по себи има ту особину понављања ( за оне који не науче лекцију, више пута ће се потрудити да вас врати на њу, као и сваки добар професор).
У свету који нас је отуђио од породице и пријатеља, морамо се вратити вредностима заједништва, солидарности, бриге о другима. Јер то је једини начин да прерастемо ову депресију која је свуда око нас. Такве се ствари већ дешавају – узмимо само врло гласне реакције јавног мнења везане за недостатак средстава за лечење болесне деце, протест трудница и породиља због накарадног закона, протесте пензионера који не пристају на отимање стечене пензије….
У окружењу које одликују девалвиране норме моралности,које подстиче унутрашњу несигурност, праћену друштвеном изолацијом и самоотуђењем, неопходно је пронаћи ту заједничку идеју која ће нам дозволити да се издигнемо из примарног стања постојања у којем задовољавамо само основне потребе преживљавања.
Оливера Јовић
Манифест победника
Related
